Reach

raj i pakao

Souu, nekidan sam svatila marketinski trik jedne farmaceutske tvrtke, veeery slik! Dakle, gledam ja seriju, (yes sapunicu, ebiga ... i mi sapunicari smo ljudi :( ), i taman kada je zena, za koju je ona mislila sve ove godine da joj je majka, trebala rec da joj je zapravo tata, a da joj je kci prava majka (zaplet izmisljen), upada reklama... jos pod dojmom vrhunca serije, piljis neko vrijeme zbunjen, izgubljen, dok neki tip nesto recitira na brzinu, i mozak ti se uljuci upravo u onom trenutku kad tip kaze: ...«i ako imate problema s pamcenjem, rijesenje za vase problijeme je «whatever»»... I sad stojis tako, posran, jer fakat se ne mos sitit sta je reka prije samo, eto, 3, 4 sekunde, i mozda tebi stvarno treba «whatever»???!!! Osim toga, pomirila sam se s josipom. Ili makar djelomicno. Sto ce biti od toga ne znam, ali znam da necu o tome vise pisat bas. iz 2 razloga. 1. ja mrzim slušat o tuđim prekinuli smo / skupa smo / više nismo / a mozda i jesmo. 2. je ujedno i razlog zasto ovdi rijetko pisem o bas osobnim stvarima. Moj cijeli zivot je takav... ocu necu, jesam nisam... jedan dan ce mi necije prisutstvo na istoj planeti dizat zivce masovni, a drugi dan se necu odvajat od te iste osobe. Zezala me mama kad sam bila manja... pitala bi me volim li nesto... sir npr. I jedan dan bi odgovor bio da, drugi dan ne. Nikad se ne zna sto volim koji dan. Mozda ima veze s mjenama mjeseca :D. Enivej, mislim da je to svima naporno i nadasve nepotrebo slusat, citat, gledat. Vratimo se na reklame. OB comfort. Zena prvo pokusava obuc pulover, debeli, zimski. A onda predomislivsi se, oblaci svilenu haljinicu na spaline. Jes da je svila udobnija, ali ozebline nisu. Da li je u toj reklami ljeto ili zima? Tko bi znao. Danas maki (mama) i ja bijasmo u merkatonea. Ili merkatora? Damn. Nevr majnd. (sinoc sam 2 sata provela u emesete s dixy trazeci joj gace, i na kraju je kupila neke koje joj se nisu bas ni svidale samo zato da kupi nesto jer su joj stare na rubu raspada. btw da, dixy je doma, o tome kasnije). Maki i ja kupismo bambus. Jako zahvalan cvijet. Za razliku od kaktusa kojem uglavnom treba zemlja, bambusu treba samo voda. Nista zemlje. Samo voda. U ogromnu vazu. Jedna stabljika bambusa dode 30 kn. a izgleda bas zabavno :). Ja bi doma u zadru tila kupit slonovu sapu, ali mi je zaj stavit u oni ruzni stari stan. A ne zelim se preselit jer je gazda daleko i sama kontroliram svoje telefonske racune sto mi je VRLO bitno. I kupile smo kamenje. Zapravo, trebalo je biti Daze za poklon, nasle smo joj savrsen poklon... ali o tome necu pisat jer joj ga jos nismo dale. Sebi sam kupila ahat prirodni. Stavila ga uoni mali kavezic, i oko vrata. Ahat je zeleno/plavi (malo sam daltonist) posve slucajno lici na veliku suzu. Smanjuje depresiju i oslobada disne puteve. Prazni ga se u mlakoj vodi par minuta jednom tjedno, a puni na suncu sat ili dva. Pomocu njega (posto je moj, nije bitno koji je kamen) mogu prizvat svog andela cuvara i komunicirat s njim. (Ja vjerujem u svasta, to je moje pravo, ako neko ne vjeruje, sto me brige. Medutim, komentatori koji se budu pravili pametni bez argumenata bit ce locirani, a njihova obitelj mucki pobijena.) Well it's a marvelous night for a moondance... Kad smo vec kod tih beyond stvari, u zadnje vrijeme cesto sanjam vraga. Ali ne kao nocnu moru nego kao nesto... nice, frendli, ljubavno. Tako sinoc, sanjam da je mateju i mene napao vrag. Zeli.. nesto... ne znam sad sto, ne sicam se pocetka sna. I kao prvo mu pokusavamo pobic, ubije mi konja :( (??) ... ali, nakon nekog vremena mateja i vrag prohodaju... a ja se zaljubim u njega... al ono... potpuno. Naravno, i on se zaljubio u mene, i bilo mu je zao sto mi je ubio konja pa mi je htio magijom napravit novog taman kad sam se probudila. I onda kad sam se probudila ostao je samo osjecaj zaljubljenosti koji se desava samo u snovima kad se pojavi neki misteriozni muskarac tvojih snova (koji zapravo ne mora uopce biti pravi muskarac tvojih snova). I eto Dugi, kako da ja opisem «raj», kad je meni ocito pakao raj? :) Dixy je u gradu :) jucer smo bile skupa. Uvik me iznenadi kako je lako ponovo se nac. Bez neugodnih tisina i one dernjave u glavi: «sto cu sad sto cu sad!?!?!?!» koja mi se nekad desava i s ljudima koji bi mi «trebali» bit mnogo blizi nego ona. Sto je to sto nas veze? Nista. Not a god damn thing. Ona voli mlaki cokolino s puno mlijeka, ja volim vruci cokolino gust kao tijesto. Ona voli visoke, razvijene Muskarce, ja sam se uvik vise palila na leonardo di caprio tipove (iako nikad bas na njega). Ona slusa dorse i stroukse, ja slusam u2 i balasevica. And if you will, ona slusa muziku, ja citam :) Nista nemamo zajednicko. Osim jedna druge, i ne potpuno dovrsenih snova. Ipak se vec 5 godina druzimo, pijemo, slusamo, svadamo, pricamo, volimo. (bez perverznih konotacija :) ) e da, zaboravila sam, imamo zajednicko nesto. Humor. Bolesni, pomalo cinicni, granicno morbidni humor :) pogledi koji kazu sve sto se reci ima, i kratke medusobne sale koje nitko drugi ne razumije. Zadnje dvije godine zivimo na razicitm stranama jadrana, vodeci «nove» zivote, i cujemo se prilicno redovito (zahvaljujuci njoj, ja sam lina krava koja bi bila u stanju ne javit se 3 miseca nego samo pojavit na vratima jedan dan – here i am!) i jos uvijek znamo sve bitno sto nam se u zivotu desava. Drago mi je sto imam takvo prijateljstvo. Bas je. Jer kad gledam sve kavopijce oko sebe, koji imaju 100 prijatelja, kojima pricaju nesto malo a nikad dovoljno, i dio istine ali nikad potpunu, i ponose se kako su drustveni i socijalizirani i NORMALNI, JA se pocnem ponosit sto sam tako «asocijalna» i «nedrustvena» i «nenormalna». I sto imam istu takvu prijateljicu.

Objavio Rea u 7. listopad 2004 21:03:00